Ko­li­ko je mu­zič­kog is­ku­stva iza njih, en­tu­zi­ja­zma i po­sve­će­no­sti ro­ken­ro­lu to­li­ko je i ži­vot­nog bre­me­na ko­je su pre­tu­ri­li čla­no­va bar­skog ben­da. Oni je­su ro­ken­rol Aka­de­mi­ja, sprem­na da još uči i da se raz­vi­ja, ali i po­no­sna na sa­rad­nju sa svim umjet­ni­ci­ma ko­ji vo­le i po­štu­ju rok.
- Kad ima­te 30 go­di­na rok svir­ki i mu­zi­ke iza se­be, pa mo­ra ne­ko da zna za vas ako va­lja­te, zar ne? Za­to se ne op­te­re­ću­jem me­di­ji­ma, da ja sad kao po­zi­vam me­di­je da pi­šu o me­ni i ben­du... Tu smo za sva­kog, ko že­li uvi­jek mo­že do nas. A i mi do nje­ga. I to pot­pu­no bes­plat­no, ni­ti na­pla­ću­je­mo, ni­ti pla­ća­mo da pi­šu o na­ma – ka­že Bo­žo Ga­go­vi­ć front­men bar­ske rok gru­pe „Aka­de­mia”.
Još od 1988. go­di­ne i ben­da „Car­lo V”, za­tim „Po­noć­nog rit­ma”, te svih mo­gu­ćih va­ri­jan­ti ben­da u gra­du pod Ru­mi­jom, Ga­go­vić je stva­rao i uče­stvo­vao u sve­mu što je u bar­skom ro­ku bi­lo va­lja­no. I da­nas, dok je član rok ben­da „Aka­de­mia”, sa­ra­đu­je sa mno­gim mu­zi­ča­ri­ma, po­put Re­na­te Pe­ra­zić, Mar­ka Đu­ra­še­vi­ća, ra­di ra­zno­vr­snu mu­zi­ku, aran­žma­ne, pro­duk­ci­ju za dru­ge iz­vo­đa­če... Ovaj mul­ti-in­stru­men­ta­li­sta oku­pio je vje­ro­vat­no tre­nut­no i naj­bo­lju cr­no­gor­sku po­sta­vu kad su u pi­ta­nju ži­ve klup­ske svir­ke, u ko­joj su još i Ga­jo Ugre­no­vić (vo­kal), Mar­ko Mir­ko­vić (bas gi­ta­ra), Mla­den Ko­va­če­vić (kla­vi­ja­tu­re), Di­na De­san­čić (vi­o­li­na) i Rat­ko Sta­ni­sa­vlje­vić (bu­banj). Ka­da bi se „Aka­de­mia” i njen zvuk, stu­dij­ski zvuk ne scen­ski, po­seb­no ka­da se isto­i­me­ni al­bum slu­ša re­do­sle­dom ka­ko je na­pra­vljen, od pr­ve do zad­nje pje­sme, mo­rao uvr­sti­ti u ne­ki „ka­lup”, re­klo bi se da je mje­ša­vi­na zvu­ka od „Sma­ka”, pre­ko Majk Old­fil­da, Pink Floj­da, pa po­no­vo na­zad do Ste­fa­nov­skog i „Leb i Sol”. Ima tu upli­va i ne­ke bar­ske „Ri­blje Čor­be”, po­put ne­iz­o­stav­nog „Ka­ta­pul­ta” re­ci­mo, ali sve u sve­mu, de­bi al­bum Ba­ra­na, na­sta­jao ob­ja­vlji­va­njem sin­glo­va još od 2002. go­di­ne, su­bli­ma­ci­ja je mno­go ra­znih žan­ro­va, od či­stog ro­ka, pre­ko po­pa, džez ro­ka, am­bi­jen­tal­ne, film­ske mu­zi­ke...
●Tri­de­set go­di­na u ro­ken­ro­lu da li ika­da do­sa­di?
- Na­rav­no da do­sa­di. To, za­pra­vo, i ni­je pra­va do­sa­da, već pre­za­si­će­nje pro­u­zro­ko­va­no hro­nič­nim umo­rom i manj­kom re­le­vant­ne pu­bli­ke. Tri­de­set go­di­na pu­to­va­nja i za­ba­vlja­nja do­ko­nih lju­di iza­zi­va te­ške po­sle­di­ce, vje­ruj­te mi. Ono što mi uvi­jek da no­vi vje­tar u le­đa je či­nje­ni­ca da ra­dim sa sjaj­nim ti­mom. To su sve če­sti­ti i fi­ni lju­di, ko­ji su po­dr­ška i svi­rač­ki, i ljud­ski, kad je naj­te­že.
●Šta mu­zi­ka Va­ma pred­sta­vlja i da li bi mo­gli bez nje? Šta bi ste bili da ni­ste mu­zi­čar?
- Mu­zi­ka mi je u do­brom di­je­lu ži­vo­ta bi­la naj­ve­ća lju­bav, že­lja i na­da. Ka­ko go­di­ne idu, sve vi­še mi je po­sao. Ne­mam baš pre­vi­še vre­me­na za onaj mla­da­lač­ki po­let pre­ma mu­zi­ci. Do­brim di­je­lom za to su kri­vi pre­br­zo vri­je­me, ra­zni tren­do­vi, i ne­do­sta­tak pra­ve i kva­li­tet­ne pu­bli­ke. Zna­te, ne­ka­da su mu­zi­ku slu­ša­li slu­ša­o­ci. Da­nas su to po­sje­ti­o­ci, ko­ji sa­mo že­le da se pro­ve­du, i da im po mo­guć­no­sti bu­de li­je­po. Na­dam se da će mi ma­kar po okon­ča­nju zva­nič­ne ka­ri­je­re mu­zi­ka bi­ti ono što mi je bi­la ka­da sam po­či­njao. A da ni­sam mu­zi­čar, bio bih naj­vje­ro­vat­ni­je ve­te­ri­nar ili po­mo­rac.
●Osje­ćaj ap­so­lut­ne sre­će?
- Sklad­na po­ro­di­ca, ži­vo­ti­nje, sjaj­no dru­štvo, sport­ski do­ga­đa­ji, do­bri na­stu­pi, pu­to­va­nja, mir.
●Al­bum?
- Mi­slim da „al­bum” ni­je pra­va ri­ječ za taj naš pro­je­kat. Me­ni kad ne­ko ka­že sa­mo „al­bum” od­mah po­mi­slim na ne­ko kon­cep­tu­al­no dje­lo od 8-9 mu­zič­kih po­gla­vlja ko­ja se na­sla­nja­ju jed­no na dru­go. Ne ro­bu­je­mo tren­do­vi­ma, i on­da sni­ma­mo „sva­šta”. Pra­vi iz­raz je „re­tro­spek­tiv­ni al­bum”. Vr­lo sam za­do­vo­ljan i po­no­san na to dje­lo. Tač­no po­ka­zu­je na­ša sta­nja i mu­zič­ka raz­mi­šlja­nja u ra­znim pe­ri­o­di­ma. Tač­no se i pre­po­zna­je taj ne­ki naš pe­čat tih go­di­na, i dok smo stva­ra­li sva­ku od ovih pje­sa­ma tač­no smo u gla­vi ima­li či­stu vi­zi­ju ka­ko šta tre­ba da zvu­či, iz­gle­da, ka­ko god... Na­rav­no, mo­žda je su­vi­šno na­po­mi­nja­ti da on i ni­je za ši­ro­ke na­rod­ne ma­se. Sa­mo do­bri po­zna­va­o­ci i lju­bi­te­lji mu­zi­ke mo­gu da ra­zu­mi­ju naš iz­raz.
●Da li ikad osjećate pri­ti­sak da na­red­na no­va stvar mo­ra bi­ti bo­lja od pret­hod­ne, i da li sa­da, iz ove per­spek­ti­ve, osjećate pri­ti­sak zbog ne­ke pje­sme ko­ju ste ob­ja­vi­li, a ra­đe bi je iz­bri­sa­li iz dis­ko­gra­fi­je?
- De­fi­ni­tiv­no ne. Ono što nam je olak­ša­va­ju­ća okol­nost je, kao što re­koh, da ne ro­bu­je­mo za­ko­ni­ma tr­ži­šta, i ne pra­ti­mo tren­do­ve. Da­kle, kom­po­zi­ci­je sni­ma­mo ka­ko mi osje­ća­mo i mi­sli­mo da tre­ba. Uglav­nom su to re­tro re­še­nja, stil­ski slič­na mu­zi­ci na ko­joj smo se po­di­gli. A to je mu­zi­ka 70-ih i 80-ih go­di­na pro­šlog vi­je­ka. To je na al­bu­mu evi­dent­no, bu­du­ći da je po­la kom­po­zi­ci­ja in­stru­men­tal­no.
●Ne­ka­ko se po me­lo­dič­no­sti iz­dva­ja pje­sma „Sa­njaj, ba­le­ri­na”, ura­đe­na u sa­rad­nji sa po­zna­tim bar­skim no­vi­na­rom, ali i iz­u­zet­nim po­zna­va­o­cem rok mu­zi­ke i kul­tu­re, Želj­kom Mi­lo­vi­ćem. Po­zna­to je da ste pri­ja­te­lji evo 30 go­di­na, ali ovo je va­ša tek dru­ga sa­rad­nja?
- Li­je­pa pje­sma. Želj­kov ra­ni rad iz sre­di­ne 80-tih. Da­li smo joj ma­lo svje­žeg da­ha, iz­mi­je­ni­li har­mo­ni­ju, na­ki­ti­li je la­ga­nim uda­ralj­ka­ma, i do­ve­li na­šu mla­du ko­le­gi­ni­cu Teu Šuf­tu da svo­jim div­nim gla­som na­pra­vi ma­gi­ju na uvo­du i iz­vo­du. Želj­ko je moj sta­ri dru­gar, a ima bez­gra­nič­no mu­zič­ko po­vje­re­nje u me­ne, ta­ko da ni­sam smio do­zvo­li­ti ni­ka­kav pro­pust. Ovo je­ste zva­nič­no na­ša dru­ga sa­rad­nja, na­kon sin­gla „Noć bez kra­ja” iz 2002. go­di­ne, ali bu­du­ći da se zna­mo rav­no 30 go­di­na, i da smo bi­li za­jed­no u aku­sti­čar­skom ben­du „Cr­ni la­bud”, mi­slim da se to ta­ko ne bi mo­glo ra­ču­na­ti. Ni­je re­če­no ni da u na­red­nim go­di­na­ma ne sni­mi­mo još slič­nih aku­stič­nih pje­sa­ma. Želj­ko je plo­dan autor.
●Ta­ko­đe ste sa­ra­đi­va­li i sa No­va­kom Mi­jo­vi­ćem, čla­nom Big Ben­da Ra­di­o­te­le­vi­zi­je Sr­bi­je. Ka­ko se Mi­jo­vić osje­ćao dok je stva­rao ne­što i u svom Ba­ru?
- No­vak je bio so­li­sta na mom sta­rom ra­du „Ma­lit te zi” iz 1997. Ta­ko­đe sja­jan mu­zi­čar, tru­bač, iz­ra­zi­ti džez so­li­sta, ko­ji je već go­di­na­ma asi­stent na Be­o­grad­skoj Aka­de­mi­ji. Ina­če smo po­ro­dič­ni pri­ja­te­lji ne­ko­li­ko de­ce­ni­ja. On je uvi­jek do­bro ras­po­lo­žen kad do­đe u svoj Bar, a vo­li sa na­ma dru­gar­ski da sa­ra­đu­je, da se dru­ži i svi­ra. Uva­ža­va­nje i po­što­va­nje je obo­stra­no, iako je raz­li­ka u go­di­na­ma pri­lič­na.
●Ne­boj­ša Đu­ka­no­vić ta­ko­đe je ve­li­ko cr­no­gor­sko ime rok sce­ne. Iako obo­ji­ca Ba­ra­ni, tek pro­šle go­di­ne je do­šlo do sa­rad­nje iz­me­đu dva ben­da?
- Ne­ša Grimm je spe­ci­fi­čan lik i ha­ri­zma. Naš sta­ri, do­bar drug, vr­hun­ski vo­kal­ni so­li­sta, od­li­čan autor i in­stru­men­ta­li­sta. Ka­da smo sni­ma­li pje­smu po­sve­će­nu hi­lja­du­go­di­šnji­ci mu­če­nič­ke smr­ti Sve­tog Jo­va­na Vla­di­mi­ra, osje­tio sam po­tre­bu da ga zov­nem da da svoj vo­kal­ni pe­čat. Pro­sto sam to ne­gdje čuo ta­ko u gla­vi, a i iz raz­lo­ga da se na­sta­vi sa­rad­nja „Aka­de­mie” sa svim kva­li­tet­nim re­gi­o­nal­nim iz­vo­đa­či­ma ko­ji vo­le da sa­ra­đu­ju i da se dru­že sa na­ma. Na­rav­no da je Ne­boj­ša pri­hva­tio, i to je da­nas je­dan od me­ni sva­ka­ko naj­dra­žih ra­do­va. Jed­na od ri­jet­kih kom­po­zi­ci­ja iz na­šeg opu­sa gdje imam ulo­gu sa­mo ko­a­ran­že­ra.
●„Aka­de­mia” tre­nut­no pri­pre­ma po­la­ko i dru­gi al­bum?
- Ni­šta mi ne spre­ma­mo. Kad bu­de bi­će. Ta­ko­đe će bi­ti re­tro­spek­ti­va, i ob­ja­vi­će­mo ga kad se sa­ku­pi re­ci­mo de­set kom­po­zi­ci­ja.
●Mi­sli­te li da se rok vra­ća na na­šu sce­nu, ili smo i da­lje za­ro­blje­ni u mra­ku 90-ih?
- Ne­moj­te da se la­že­mo! Rok se kao iz­raz i sub­kul­tu­ra ne vra­ća, i ne­će se ni­ka­da ni vra­ti­ti. Pot­pu­no sam ubi­je­đen u to. Pret­hod­nih par de­ce­ni­ja je una­za­di­lo i dru­štvo i kul­tu­ru u cje­li­ni. Sad nam je glav­na pre­o­ku­pa­ci­ja da sa­ču­va­mo i ovo ma­lo što nam je osta­lo. Do­bro je da u ovim šu­ga­vim vre­me­ni­ma po­sto­ji i ovaj ma­li kor­pus lju­di ko­ji slu­ša i vo­li rok mu­zi­ku.
●Ko­je sa­vje­te bi­ste da­li no­vim, mla­dim mu­zi­ča­ri­ma, ko­ji tek kre­ću da ne­što stva­ra­ju?
- Ni­šta im sa­vje­to­vao ne bih, osim da se dr­že svog za­cr­ta­nog pla­na i pro­gra­ma, da slu­ša­ju svo­je osje­ća­je, i bu­du pro­fe­si­o­nal­ci i lju­di na pr­vom mje­stu, ko­li­ko se mo­že. Da­na­šnje pre­br­zo vri­je­me ni­je po­god­no za sa­vje­te bi­lo ko­je vr­ste.
D.S.


Dje­ca samo slušaoci Aka­de­mie

●Ko­li­ko go­di­na ima­ju Va­ša dje­ca, i da li slu­ša­ju istu mu­zi­ku kao vi? Da li uop­šte za­jed­no slu­ša­te mu­zi­ku?
- Sin 21, a kćer­ka će sa­da u no­vem­bru 20. Mu­zi­ka im ni­je pri­o­ri­tet, iako je Alek­san­dra za­vr­ši­la ni­žu mu­zič­ku ško­lu za kla­vir. Uku­si su nam pri­lič­no raz­li­či­ti, i za­pra­vo je­di­na slič­na si­tu­a­ci­ja je da smo za­jed­no u lo­ka­lu gdje svi­ra „Aka­de­mia”.


Dina se odlično uklopila

●Ne­dav­no je „Aka­de­mia” po­če­la da sa­ra­đu­je sa vi­o­li­nist­ki­njom Di­nom De­san­čić. Ka­ko je do­šlo do to­ga?
- Di­na je na­ša po­zna­ni­ca odav­no, ina­če lju­bi­telj „Aka­de­mie” svih ovih go­di­na. Ka­da smo, na­kon pet go­di­na, za­vr­ši­li sa­rad­nju sa jed­nim vr­snim vo­kal­nim so­li­stom, kra­jem pro­šle go­di­ne znao sam da nam tre­ba svje­ža krv. U mo­men­tu dok sam raz­mi­šljao šta i ka­ko, ja­vi­la nam se pu­tem dru­štve­nih mre­ža i pi­ta­la da li bi mo­gla da se opro­ba u vo­da­ma re­ken­ro­la. Na­rav­no, pri­hva­ti­li smo bez raz­mi­šlja­nja, i to se po­ka­za­lo kao pun po­go­dak. Di­na je ve­li­ki pro­fe­si­o­na­lac, ma­gi­star mu­zi­ke, i od­li­čan in­stru­men­ta­li­sta. Br­zo se uklo­pi­la, i ta pri­ča tra­je evo već po­la go­di­ne. Upra­vo smo u fa­zi sni­ma­nja spo­ta za nje­nu pr­vu in­stru­men­tal­nu autor­sku kom­po­zi­ci­ju „Ka­me­na sim­fo­ni­ja”. Sa­da je već pu­no­prav­ni član ben­da kao i svi.